Simo Brdar, reditelj filma "Sunce i žica"
Čudesna priča sa periferije

Sve moje priče su sa periferije života.Ovo gde ja živim, smatram periferijom jednog društava, epitelom. Epitel, ili da kažem drugačije koža, šalje impulse u mozak. Čini mi se da je mozak obmana jer može biti indoktriniran, nerealan, irealan. A ono što periferija kazuje najčešće je faktografija.

U tim predelima života ja srećem sasvim, naizgled, obične ljude. Kažem neizgled jer su ti ljudi, veoma neobični, slojeviti i sadržajni. U tim svojim perifernim skitnjama i israživanjima sreo i Milju Kaurin i jednu čudesnu priču.Njenu četrnaestočlanu porodicu su 1942.godine oterali u logor. Od njih četrnaestoro preživelo je petoro, među njima je bila i Milja. Milju su Ustaše oslepele terajući je da gleda u vrelo petrovdansko sunce, u vatru, u kišu... do potpunog oslepljenja. Siže piče je njena rečenica: "Meni su oči iskapale u Jasenovcu."

Ali, ono što mi je još više otvorilo oči i što Milju kao izuzetnu ličnost potencira, a značajno je veoma kao poruka sa periferije je to što je njena ne samo priča o tome šta su uradile Ustaše njoj i njenoj porodici, nego i priča o nama.

Milja 62 godina živi u apsolutnom mraku i u apsolutnoj bedi, bez igde ikoga... Ja sam nju i njenu priču shvatio kao jedan fenjer koji bi trebalo da osvetli naše duše. Ona je koncentracija stravične ljudske sudbine i optimizma. Milja ne jauče, njene ruke su njene oči, a film je pokušaj da se zabeleži ono što je Milja doživela sa još hiljade ljudi u Jasenovcu.