Историјат Фестивала

Године 1953, председник “Кинематографског предузећа” у Пули, Марјан Ротар, је дошао на идеју да организује филмски фестивал у Пули који ће омогућити југословенској јавности да сваке године сагледа и оцени најновија остварења југословенске филмске продукције. Већ следеће године, из ове идеје се изродио Фестивал југословенског филма у Пули.
Овај фестивал се састојао од две секције, једне за играни филм и једне за краткометражни, анимирани, експериментални и документарни филм. Програм играног филма био је приказиван у једном од најлепших споменика културе у Пули: елиптичном, римском амфитеатру, Арени, који је изградјен око 80-те године п.н.е. по налогу цара Веспазијана. Програм друге секције био је приказиван на две локације: током дана, у оближњем биоскопу, а ноћу, у Арени, непосредно пре програма прве секције.

Године 1959, Привредна комора Југославије, Пословно удружење филмских производјача Југославије и Савез филмских радника Југославије су одлучили да Фестивала југословенског филма у Пули расчлане на две манифестације: Фестивал југословенског играног филма у Пули и Фестивал југословенског документарног и краткометражног филма у Београду. Од тада Фестивал југословенског документарног и краткометражног филма постоји као независна манифестација.
Исте године, ове три институције су створиле и “Југословенски филмски фестивал”, организацију којој су поверили припрему и изводјење ова два фестивала.

У периоду од 1960. до 1975, “Југословенски филмски фестивал” је поверавао организацију Фестивала југословенског документарног и краткометражног филма Божидару Торбици (1960-61), Бранку Бекићу (1962), Дејану Косановићу (1963-68), Петрур Волку (1969-72), и Миодрагу Новаковићу (1973-1975). Фестивал је најпре свој целокупни програм приказивао у дворани Дома синдиката. Године 1961, медјутим, господин Торбица је одлуцио да фестивал подели на две секције, домаћу и медјународну, и да домаћу секцију прикаже у дворани Дома синдиката, а медјународну у биоскопу Музеја југословенске кинотеке. Ова подела је задржана и на наредним фестивалима.

Године 1976, Савет фестивала је увео “Златну медаљу Београд” као званичну награду фестивала. За дизајн ове награде Савет је ангажовао познатог београдског скулптора Небојшу Митрића. Фестивал је од њега откупио сва ауторска права на дизајн.

Године 1975, Савезна влада је одлучила да угаси “Југословенски филмски фестивал”, тадашњи огранак “Југославија филма”, и да организацију фестивала у Пули и фестивала у Београду повери градовима у којима су се та два фестивала одржавала.

Тако је Фестивал југословенског документарног и краткометражног филма постао надлештво Владе града Београда.
У периоду од 1976. до 1981, градска влада је поверила организацију фестивала “Београд публику” који је то задужење пренео на Боривоја Лечића, директора “Београд публика”. У овом периоду, доктрина самоуправљања је довела до проширења Савета фестивала, те су његови чланови постали представници глумаца, продуцената и филмских стваралаца из свих република и аутономних покрајна Социјалистичке Федеративне Републике Југославије као и представници града Београда.

Године 1982, градска влада је пренела право организације фестивала на “Сава Центар”. Први човек фестивала најпре је био Florjan Hajdu (1982-1986) а потом Невена Ђонлић (1987-1991).

Године 1991, “Југославија филм” је преузела организацију фестивала од “Сава Центра”, док је директор “Југославија филма”, Војислав Вучић, постао и директор фестивала. У периоду који је наступио, Социјалистичка Федеративна Република Југославија се распала. Као последица овог распада, године 1991, неке а од 1992, све републике бивше Југославије осим Србије и Црне Горе су престале да шаљу своје филмове на фестивал. С друге стране, и упркос тренутку пуном изазова, и селектори и чланови жирија су успели да сачувају своју професионалну непристрасност и објективност. Награде које су додељене у овом периоду су отишле углавном филмовима који су критиковали градјански рат у Словенији, Хрватској, Босни и Херцеговини и на Косову и који су приказали право лице грозота које су ове сукобе пропратили.

Године 1999, кампања НАТО снага против Савезне Републике Југославије је довела до тога да се фестивал одржи “под земљом”, у скровишту Дома омладине у Београду. Упркос тешкоћама, фестивал је текао без застоја, чиме је доказао како своју виталност тако и виталност домаће филмске продукције која је и у овако тешким околностима још увек постојала.
Године 2003, Фестивал југословенског документарног и краткометражног филма је прославио свој педесети родјендан.
Ове године, због гашења Савезне Републике Југославије, фестивал је променио своје име у Београдски фестивал документарног и краткометражног филма.

Филип Војводић Медић
Подаци узети из Косановић, Дејан. “Педесет година Фестивала југословенског документарног и краткометражног филма.” Книга Филма. Белграде: Фестивал документарног и краткометражног филма, 2003. стр. 13-19.