Сведочанство о неугасивој жељи

Нови документарни филм Андреја Аћина „Мој свет пун светлости“, говори о пионирима домаће историје филма: „Почетком педесетих година прошлог века, Миле и Лаза се упознају, и реше да направе `биоскоп`. Лаза је невероватан филмофил, који је у стању да препешачи 30 километара до најближег биоскопа у којем се приказује неки нови филм, а Миле је залуђеник за технику који сам конструише своје машине. Миле предлаже Лази да му конструише пројектор, како би могли да приказују `филмове`, које је Лаза дотад направио. Проналазе начин да шнитове хартије, четири прста широке, повежу брашном, и да са њих пројектују сличице, руком исцртане до најситнијих детаља. Они тада нису могли знати да су исти принцип примењивала браћа Лимијер у предисторији филма. Миле и Лаза се воде интуицијом, и кућни биоскоп се рађа“, каже Аћин.

„Базична линија приче јесте сведочанство о неугасивој жељи да се ни из чега створи лепо, али истовремено је и паралела између две генерације филмских стваралаца које одваја период од неких педесетак година. Разлика између њих и нас је једино у томе што они нису имали прилике да се филмом баве из позиције едукованих људи. Њихови филмови, руком цртани квадрат по квадрат, потичу из маште младог човека, који не спутава своју креацију недостатком техничких помагала. Тај млади човек својеручно прави машину којом ће, просветљавајући своје сличице, пројектовати делове свог унутрашњег микроуниверзума. Тај млади човек својеручно прави кинопројектор, не видевши пре тога како би пројектор заиста требало да изгледа...и та направа ради! То је време једноставних младих људи који се ентузијазмом боре против тесних оквира мале средине и праве свој `џепни` биоскоп“, закључује Аћин.