Активни борци за заштиту филма

Најбољи документарни филм за 2006. годину и добитник награде „Гоја“, идејно је настао још 1986. године након конгреса у Барселони организованог од стране највећих имена филма из Каталоније и који су покренули питање заштите филма и ауторских права филмских стваралаца. Из конгреса је проистекао манифест који је потписало више од пет стотина светских редитеља, предвођених Френсисом Фордом Кополом, а којим се захтева да се филм приказује онако како су га аутори створили, без измена и комерцијалних захтева великих дистрибутерских кућа.

„Током потписивања манифеста, покретач целог покрета и зачетник идеје о заштити аутора Фред Зинеман ми је пришао и рекао: `Морамо да направимо филм о овоме`. Када сам га упитао: `Да ли желиш да то буде документарни или играни филм?`, само је одговорио: `пола – пола`. Тако је и настало ово јединствено сведочење неколико великих имена у свету филма, међу којима су Вуди Ален, Сидни Полак, Елиот Силверстајн, Милош Форман, а који су били челни људи америчке филмске асоцијације „Director’s Hill“ и веома активни борци за заштиту филма и права аутора, а уједно и потписници манифеста. Филм приказује најважније моменте и утиске „из прве руке“ ових учесника когреса у Барселони, као и сведочења аутора који су били жртве медијске и манипулације филмских магната“.

На питање како се осећа и шта се променило у његовом животу након добијања награде Гоја, шпанског Оскара, Карлос Бенпар је рекао: „Ова награда ме чини веома срећним управо зато што је додељују најважнија имена из света филма што значи да су увидели и препознали његов значај. А да ли се мој живот променио након добијања награде? Јесте. Власник куће у којој живим позвао ме је и повећао ми кирију!“