Људи су животиње

Идеју за филм „Људи смо, зар не“, Перо Павловић добио је од колега са државне телевизије из Бања Луке на којој ради и одлучио да сними овај необичан догађај.

Наиме, људи из села Дринић у Босни одржали су такмичење шумских радника који су уз помоћ коња извлачили трупла из шуме, третирајући притом животиње на ни мало хуман начин.

О томе како су сами актери филма реаговали на присуство филмске камере, редитељ Перо Павловић каже:

„На моје опште изненађење, нико ме није ни приметио. То се може видети и у кадровима где има више од сто људи од којих нико не реагује и не гледа у камеру. Ваљда је то било због свеопште понесености догађајем и еуфорије која је владала током такмичења. Чак мислим да сам им у одређеним тренуцима и сметао, и више пута сам замало ударио у коња и оне који су их бичовали. Порука је јасна- људи су много више, што бисмо ми рекли, `животиње`“.

Филм је настао у продукцији независног студија „Визарт“, чији су оснивачи управо Перо Павловић и Зоран Галић, и који су за овај филм добили више награда на домаћим и међународним фестивалима. Говорећи о тренутној ситуацији у босанској продукцији, Зоран Галић је истакао:

„Долазимо из средине која нема филмску традицију. Притом, имамо и великих проблема са техником, односно њеним мањком. Тек пре пет месеци смо, по први пут на Академији уметности у Бања Луци добили филмску камеру. И то је својеврсни парадокс, јер су се суденти на Академији обучавали без практичне примене наученог. Као и остале земље на Балкану, и ми највише зависимо од европских фондова, мада примећујем да је у последње време доста фондова из Србије заинтересовано за наше пројекте и у том смислу се ситуација ипак поправља. И филм `Људи смо зар не` је урађен у копродукцији и уз помоћ `Саламандер Филм` из Београда. Иначе, захвалност за оснивање Академије дугујемо професорима из Србије, професору Драгану Јовановићу и професору Предрагу Велиновићу, док је управо професор Марко Бабац 2001. године основао драмски одсек и био главни човек за филмску едукацију у Бања Луци. У том смислу, могу рећи да цела Академија уметности из које смо сви ми потекли, `стоји на ногама` људи из Београда, и да су управо они у нас уградили ту љубав према филму, неопходно знање и енергију која је потребна за стварање филма“, каже Галић.